A. Бела печурка је јестива печурка која има два стања боје док је незрела - бела и смеђа - обе имају различита имена. Када је зрела, позната је као гљива Портобелло. Бела печурка је незрела и бела сорта. Најчешћи је и најблажег укуса од свих врста печурака.
B. Кримини печурка позната и као Цремино печурка, швајцарска смеђа печурка, римска смеђа печурка, италијанска смеђа печурка, класична смеђа печурка или печурка од кестена. Цриминис су младе печурке Портобелло, које се такође продају као бебе портобеллос , и то су само зрелије беле печурке.
C. Портобело печурка Позната и као: пољска печурка или печурка са отвореним клобуком. Портобело печурке су густе текстуре и богатог укуса. У Италији се користе у сосовима и тестенинама и
представљају одличну замену за месо. Такође, ако желите замену за лепињу, можете користити и равну капицу печурке. Савршени су за роштиљ и пуњење.
D. Шитаке печурка Позната и као: шитаке, црна шума, црна зима, смеђи храст, кинеска црна, црна печурка, оријентална црна, шумска печурка, златни храст, Донко . Шитаке имају лагани дрвени укус и арому, док су њихове сушене парњаке интензивније. Они су укусни и меснати и могу се користити за врхунска јела од меса и за побољшање супа и сосова. Шитаке се могу наћи и свеже и сушене.
E. Буковаче су неке од најчешће узгајаних јестивих печурака на свету. Краљевска печурка је највећа врста у роду печурака острига. Једноставне су за кување и нуде деликатан и сладак укус. Користе се посебно у пржењу или пржењу јер су константно танке и тако ће се
кувати равномерније од других печурака.
F. Еноки печурке су доступне свеже или у конзерви. Стручњаци препоручују конзумирање свежих примерака енокија са чврстим, белим, сјајним клобукима, уместо оних са слузавим или браонкастим стабљикама које је најбоље избегавати. Добри су сирови и уобичајени су у азијској кухињи. Пошто су хрскаве, добро се држе у супама и добро иду у салате, али можете их користити и у другим јелима.
G. Печурке лисичарке су наранџасте, жуте или беле, месне и трубасте. Пошто их је тешко узгајати, лисичарке се обично хране у дивљини. Неке врсте имају воћни мирис, друге дрвени, земљани мирис, а треће се чак могу сматрати зачинским.
